ИНТЕРВЈУ::: 07.05.2008. МАМА ЗА ДЕСЕТКУ

Интервју потпредседника Нове Србије Дубравке Филиповски за "Глорију"

  Убеђена да је успешна каријера идеална основа за складну породицу, потпредседница и портпаролка Нове Србије уз подршку супруга Блаже и кћерки Ање и Дарије, успела је да успостави савршену равнотежу између приватних и професионалних обавеза

  Понекад њен радни дан као да нема краја. Много пута се дешавало да дође кући, а онда је са улазних врата телефонски позив врати назад на посао. Политиком је почела да се бави случајно, на наговор пријатељице. Дипломирала је на Филозофском факултету у Београду, по струци је педагог, и одувек је себе замишљала за универзитетском катедром. Започела је постдипломске студије и радила као асистент на одсеку за андрагогију, а онда је Дубравку Филиповски судбина одвела сасвим другим путем. Кад је непосредно после промене власти 2000. добила шансу да промени занимање, прихватила је. Желела је да да свој допринос демократским променама. Мада на први поглед делује као тиха и крхка особа, одлично се снашла у улози портпарола Нове Србије и пред камерама с невероватном лакоћом заступа интересе странке, а истовремено успева да усклади идиличан породични живот и каријеру. Врло брзо је изабрана и за потпредседницу Нове Србије.
- Политика захтева заиста велику посвећеност. У почетку нисам знала да ли сам за тај посао, али убрзо се испоставило да ми иде од руке. Чини ми се да у политици постоји сурова селекција која врло брзо покаже коме ту није место. Нема толерисања грешака, а конкуренција је жестока, зато ми је драго што је и код нас све више жена на важним функцијама у овој професији. У Србији је бављење политиком неизвесно, свако од нас је замењив, а ја сам на најбољи могући начин искористила прилику и поверење које сам добила.
  Кћерке Ања и Дарија су јој биле мале кад је почела да се бави овим послом, а њој није било лако да се одваја од њих. Нарочито од млађе, тада четворомесечне бебе.
- Кад сам прихватила да будем портпарол једне политичке странке, направила сам радикалну промену у животу, а нисам имала времена да размислим о тој одлуци. Сад се дивим својој храбрости, мада су, признајем, и колеге имале разумевања за моје родитељске обавезе. Највише ме је храбрио председник Нове Србије Велимир Илић, јер је и сам отац петоро деце и добро зна како изгледају јутарњи растанци са њима.
 

  Лекције о животу
  Убеђена да је успешна каријера идеална основа и за складну породицу, Дубравка је, уз подршку колега и супруга, успела да успостави равнотежу између приватних и професионалних обавеза.
- Муж ми је много помогао. Од почетка ме је подржао и јасно ставио до знања како поред себе жели остварену и задовољну жену. Увек смо се око свега договарали, никада нисмо улазили у сукобе и свађе. Као педагог знам да је за срећну фамилију најважније квалитетно проведено време, јер у супротном не вреди ни кад сте цео дан заједно. За све је потребна само добра организација и позитиван став, али неких ствари сам, наравно, морала да се одрекнем. Било је просто немогуће све ускладити, па сам жртвовала пријатеље. Сваки дан журим кући да видим децу, и не стижем да се посветим другима.
  Пријатељи је потпуно разумеју и не замерају јој што се сада много ређе друже. Знају да ова жена, упркос многобројним обавезама, мора да стигне чак и на родитељске састанке.
- Трудим се да се што више посветим кћеркарма. Помажем им око домаћих задатака, али водим рачуна и да имају слободне активности и да се баве спортом. Да је посао угрожавао децу или однос са супругом, запоставила бих каријеру. Ања и Дарија су, срећом, здраве и веселе, а Блажа пун разумевања.
Дубравки је, још од детињства, узор била мајка која је радила у СУП-у.
- Гледала сам је како на посао одлази рано ујутру, враћа се, а затим поново иде на радно место. Често је радила прековремено и давала све од себе. Допадала ми се та њена строгост и посао који је за мене био више него посебан. Најважнија лекција коју сам од ње научила била је да увек кажем оно што мислим, због тога су и моји политички ставови јасни и обавезујући. 

  Зато јој је њена подршка да прихвати понуду за политички ангажман била веома важна. Иако свесна како ће недостајати кћеркама, Дубравка се сетила колико је као дете била поносна на своју мајку, па је искористила пружену шансу.
- Мамина професија је одушевљавала све моје другове из школе. Сваки пут су бурно реаговали кад би после часова она дошла по мене. Одрасла сам у Новом Пазару, а тамо није било лако бити кћерка представника јавног реда и мира. Град је мали, па себи нисам могла да дозволим никакве несташлуке, пошто их је било готово немогуће сакрити. Тамо сам завршила основну и средњу школу, а плашила сам се да се загрлим с момком и изађем у град, ако ми то родитељи нису одобрили. Само понекад омакао би ми се прекршај. Стално сам била на опрезу, што је било јако заморно.
  Родитељи је никада нису остављали без надзора. Чак и кад је тренирала кошарку и путовала на такмичења, са њеном екипом је ишао оперативац који је пазио да дечје понашање не пређе границе пристојности. У том погледу Дубравка је много флексибилнија од маме. Према кћеркама није строга, не оптерећује их својим амбицијама и стално им показује да јој је у целој причи породица увек на првом месту.